KAKO SAM POKRENULA BLOG

Diplomirala sam književnost na Filozofskom u Novom Sadu. Bilo je i ima lepih prilika, nije da nema. Ali u traženju svojih dobrih prilika, shvatila sam da ljudi kao ja nikad neće znati koliko su u životu omeđeni diskriminacijom, a koliko svim onim čime i ostali ljudi u Srbiji. Tako sam – plutajući zmeđu prilika i ograničenja – rešila da pokušam  otvoren prostor da pronađem na sopstvenom blogu.

Ako sam (a jesam!) zapitala se više puta da li je fakultetska diploma vredna tolikog truda, ona za koju se nikada nisam pitala da li vredi, jeste moja mala četvorogodišnja sestričina Sara!

Tako sam pokrenula  blog inspirisan knjigama i decom. Nadam se da će   vremenom rasti i biti sve bolji i bolji! Takođe se nadam da ću – uz vaše komentare – proizvoditi puno dobre energije na blogu!

Dobro došli!

 

 

DECA ZNAJU NAJBOLJE

Jedno sećanje sa proslave prvog rođendana moje sestrićine Sare (koja danas ima skoro četiri godine).

 

Dvogodišnja Dunja posmatra Sarinog deku kako seče prasetinu i pita ga:

– Šta radiš?

-Mučim se – odgovori deka Jovo.

Na to  će Dunja začuđeno:

-A što onda radiš?

 

 

PROMENA

Moju prvu preporuku u ovoj rubrici možete pročitati ovde. Nadam se  da će vam se knjiga dopasti koliko i meni.

KNJIGE

Reč za rečju,

red za redom,

stranica za stranicom.

 

A onda jedne okice pune zvezda bez razloga

i kliktaj detinjeg smeha bez povoda

 

i ti shvatiš:

 

zauvek živećeš u laži.

 

 

BEOGRAD I…

Stalno slušate na TV-u da je država uložila toliko i toliko miliona (ili milijardi?) evra u rekonstrukciju neke bolnice (klinike, kliničkog centra) i nabavku najsavremenije opreme, kako bismo išli u korak sa Evropom i svetom.

A onda se – sasvim znenada i neočekivano – zapitate:

Kuda ide država u čijem GLAVNOM GRADU U BOLNICI (klinici ili šta već) NEMA WC-PAPIRA?!

* * * * * * * * * * *

I šta vam drugo ostaje nego da napnete sve svoje snage i u glavi zadržite one reči koje  ponavlja pisac koji piše o lutanju:

BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NJEMU, ZVEZDA.

DUGA

Deca nekoliko mojih drugarica s kojima sam 12 g. bila u istom odeljenju danas polaze u školu. Sećam se svog polaska u školu…

Taj dan smo svi s uzbuđenjem iščekivali.  Baka (mi smo je po bunjevački  zvali “májka”) sašila je sestri i meni iste plave haljinice na bele prugice,  sa širokim belim kragnama.

U sali (mislim za fizičko) učitelji su nas prozivali, a mi smo odlazili da stanemo uz svoje buduće drugare, dok nam je direktorica vezivala žute marame.

Sećam se da su nas na tabli dočekali dečak i devojčica, koji su – držeći se za ruke, s torbama na leđima – prolazili ispod duge. U svakom od šarenih cvetova na panou bilo je ispisano po jedno ime. Ime đaka prvaka.

Tata je bio sa mnom, a mama sa sestrom. (Sticajem okolnosti, zajedno smo pošle u školu, ali u različita odeljenja.) Učiteljica nas je pitala da ispričamo kako smo proveli to leto. Sećam se samo kako je jedan mali, plavi dečak ispričao kako je čuvao ovce kod babe u Lici :). Ne znam da li se i on toga seća.  Dugo je sedeo sa isto tako plavom devojčicom. Ta nekada plava devojčica sada ima svoju jednako plavu devojčicu, koja danas polazi u prvi razred.

Stasali su neki novi klinci. Srećno svima!

(Fotografiju možete naći ovde.)