ZAŠTO NAM TREBAJU LEKTORI

Evo jedan odlomak iz knjige koju sam dobila da lektorišem:

rekli Su

ladiSlav ratgeBer,  veliki i svetski priznati trener

Pre nekoliko godina čuo sam za [ime i prezime trenera o kome knjiga govori]  i iz našeg tadašnjeg kontakta shvatio sam da je reč o mladom čoveku, koji je željan novog stručnog znan- ja. Iako nisam imao priliku da s njim bliže sarađujem, po putu koji je u ovom našem košarkaškom svetu do sada prešao, dopala mi se [opet ime trenera] rešenost da najpre teoretski, a onda i praktično usvoji što više bitnih pretpostavki kako bi izrastao u uspešnog trenera. Impresionira me, takođe, njegova spremnost da neophodno iskustvo stiče u zanimljivim sredinama, koje baš i ne spadaju medju po košarci prepoznatljive…

Kakav utisak na vas ostavlja ovako napisan tekst?

Najpre, jedan ugledni novinar kakav je autor ove knjige morao bi znati da se u latinici ne razdvajaju dvojna slova u značenju jednog glasa. Trebalo je rastaviti zna-nja a ne znan-ja. U srpskoj latinici postoji samo znak đ, što savremene tastature svakako omogućavaju, pa nikako ne treba pisati dj (među a ne medju). Pre navođenja tuđih (Ratgeberovih) reči obavezno se stavljaju dve tačke (:), a citirani tekst se stavlja pod navodnike ili mu prethodi crta ili se koristi opcija Italik. Ali čak i da jedan novinar ne zna sve ovo, pretpostavljamo da zna da se reč kojom počinje podnaslov uvek piše velikim slovom, kao i to da se skraćeni oblik pomoćnog glagola jesam uvek piše malim slovom ako nije na početku rečenice, naslova ili podnaslova (Rekli su a ne rekli Su). Verujem da čak i oni slabije obrazovani znaju da se prema pravopisu srpskog jezika ime i prezime piše velikim slovom. A sasvim sigurno znaju da se unutar jedne reči nikada ne mešaju velika i mala slova. Verujem da bi velika većina napisala Ladislav Ratgeber umesto ladiSlav ratgeBer. (Imalo bi se još šta prigovoriti, ali istakla sam samo najupečatljivije greške.)

Zbog svojih grešaka, autor ostavlja utisak ne samo neobrazovanog, već i aljkavog, nemarnog, brzopletog, pa i konfuznog novinara i čoveka.

Da biste ostavili utisak  obrazovane, temeljne, savesne i staložene osobe koja zna šta hoće i kojoj je stalo do onoga čime se bavi – POTRAŽITE LEKTORA.

(Fotografije možete naći ovde i ovde.)

 

IZGNANSTVO

Nagrada Evropske unije za književnost 2017. godine dodeljena je romanu Egzodus roda malteškog pisca Valida Nabhana. Odisejin prevod na srpski (rađen prema autorizovanom prevodu sa engleskog) prvi je prevod ove knjige na strani jezik. Pored toga, ovog pisca sa nama povezuje i to što je godinu dana studirao u Jugoslaviji i dobro naučio naš jezik, koji govori i danas.

Svet Bliskog istoka oduvek me je privlačio kao svet za koji sam verovala da je potpuno drugačiji od našeg, evropskog. Druga religija, kultura, navike, običaji, verovanja… Međutim… Čitajući ovu knjigu punu aurobiografskih elemenata,  istorijskih činjenica i ironičnih aluzija, otkrila sam mnogo sličnosti između sudbina ljudi sa Bliskog istoka i ljudi sa ovih prostora… Izgleda da je sudbina malih (brojčano malih, ali i onih siromašnih, ekonomski nerazvijenih) naroda svugde ista. Oni su samo igračke u rukama velikih sila, čiju igru potpomažu vođe i intelektualci tih istih malih naroda, malih naroda nesposobnih da prošire svoje vidike. Mali ljudi su ti koji i nepitani na plećima nose breme istorije: breme sukoba iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nabil nosi sa sobom palestinsko breme iako Palestinu nikad ni video nije. Oba brata mu ginu za palestinske ideje. Obe porodice su protiv drugarstva izbeglice Nabila i beduina Muse, iako oba dečaka žive na marginama jordanskog društva, iako se Musin otac propio, a Nabilov zaćutao. Živeći na Malti, Nabil beži od uskih pogleda u Jordanu, ali se od arapskog prokletstva nikad potpuno ne otkida, ne odlazi u Englesku. Nabil ne uspeva da ostvari trajnu vezu sa Nadjom. Zašto? Da li je Nabil žrtva ili ubica? Mogu li se neke neizbrisive granice ipak preći? Šta je i gde je suština čovekovog identiteta? Otkrijte čitajući 🙂 !